понедељак, 09. децембар 2013.

ВАН ИСТИНСКЕ ЦРКВЕ БЛАГОДАТИ НЕМА


Писмо Светитеља Филарета оцу Виктору Потапову[1]

26. јун / 9. јул 1980.
Оче Викторе!
Одавно се већ спремам да ти напишем неку реч, али некако ми се није дало. Но, ево коначно сам се наканио и – пишем. 
Још док сам био у Аустралији, када сам почео да – post factum – добијам обавештења из Америке о томе како је овде било протеста, демонстрација па чак и молебана пред совјетским конзулатом, много сам се узнемирио и било ми је жао што нисам био овде, јер бих се одлучно супротставио много чему што се догодило. Нарочито – молебану на таквом месту. Нису ли певали песму Господњу на земљи туђој? Зашто је требало износити светињу црквене молитве пред очи разузданих слугу антихристових? Зар се није могло помолити у храму?

Морам отворено рећи да ми је увек мрско да чујем о "протестима", "демонстрацијама" итд. У СССР влада онај (са рошчићима) који се боји само Христа и Крста и ничега другог на свету. А протестима и демонстрацијама се само подсмева. "Јавно мњење"? На њега антихристове власти пљују са висине! Хтело им се да узму Чехословачку – и узели су је, не обазирући се на протесте и претње којекаквих картела и компанија. Сви покушаји да се у тзв. слободном свету створи јавно мњење у корист оних који страдају од комунизма – узалудни су и јалови, јер слободни свет упорно затвара очи, као ној који сакрива главу под крило и мисли да га нико не види...
Са недоумицом сам прочитао у новинама како један новинар са одобравањем наводи твоје речи: "У праву је свештеник Виктор када пише: Русија васкрсава из мртвих! Ми у то морамо да верујемо, јер верујемо у Христа Спаситеља, васкрслог из мртвих".
Не могу да схватим какве то везе има једно са другим!.. Лично, ја у Васкрсење Христово верујем – то је за мене оно најдрагоценије што постоји на свету. Али савршено не видим зашто сам дужан да верујем у то да "Русија васкрсава". Надам се да ће она заиста васкрснути онда када то изволи свемогућа воља Божја. Али у садашње време не само да не делим твој ентузијазам, него сам веома забринут за руски народ. Њему су очевидни лаж и пустош атеизма. Али, авај, тамо се не шири истинито Православље. Тамо се руском народу под видом Православља подмећу булгаковштина, берђајевштина и бесмислице евлогијанског раскола, тамо цветају секте – баптизам и друге. Званична црква проповеда сарадњу са богоборном влашћу, хвалећи је како стигне. Истинска Православна Црква отишла је у катакомбе – сакривена је од народних маса... Је ли то "препород Православља"? И не узимаш ли ти мало превише на себе, када на сав глас објављујеш да се у Русији препорађа Православље? Дај Боже да истина победи сва искушења и да тријумфује над њима. Али ипак је још рано о томе говорити, јер тамо је још увек превише јак утицај антиправославних принципа. Не говорим више о томе да антихристова совјетска власт, док управља Русијом, тријумф Православља никада неће допустити – није се тамо без разлога истинито Православље сакрило у катакомбе и сурово се гони.
Неколико речи о трагедији оца Дудка.
Још на самом почетку његове делатности, када су почели да га све чешће и чешће називају стубом православља, томе су се придружили архијереји чланови Синода; но ја, који пишем ове редове, одмах сам се уклонио и упозорио своју сабраћу да се ту може догодити катастрофа. Зашто? Зато што је у СССР, по тачној дефиницији оца архимандрита Константина – сатанократија. Тамо влада онај кога је Спаситељ назвао лажљивцем и оцем лажи. Та лаж тамо царује. Зато се ничему што се тамо догађа не сме веровати. Ма која чињеница духовног значаја која се чини утешном, може да се покаже као фалсификат, превара и провокација...
Зашто се догодила та несрећа са о. Димитријем? Претпоставимо најбољу варијанту, не подозревајући његову сарадњу са КГБ и његову издају сопствених уверења, али прихватајући ипак жалосну чињеницу – да није издржао, да се"сломио" и капитулирао пред непријатељима Цркве. Зашто? Рекло би се, он је показао и мужаство и смелост, а онда одједном – такав неславан крај. Зашто?
Зато што се његова делатност одвијала ван истинске Цркве.
Шта је "совјетска црква"? Отац архимандрит Константин много и упорно говори да најстрашније што је богоборна власт учинила у Русији представља појава "совјетске цркве", коју су бољшевици подвалили народу као Цркву истиниту, отеравши истинску Православну Цркву у катакомбе или концлогоре.
Та лажицрква двапут је анатемисана. Најсветији патријарх Тихон и Сверуски црквени Сабор анатемисали су комунисте и све њихове сараднике. Та страшна анатема до данас није скинута и пуноснажна је, јер је скинути може само сверуски црквени Сабор, као највиша канонска црквена власт. И ето, догодила се страшна ствар 1927. године, када је митрополит Сергије, који је возглављивао Цркву, својом срамном одступничком Декларацијом потчинио Руску Цркву бољшевицима и објавио сарадњу са њима. И догодило се у правом смислу оно из предисповедне молитве: "под своју анатему падоше"! Јер 1918. године Црква је анатемисала све сараднике комунизма, а 1927. сама је ушла међу њих и почела да хвали црвену богоборну власт – да хвали црвену звер о којој говори Апокалипса.
То није све. Када је митрополит Сергије обнародовао своју злочиначку Декларацију – од совјетске цркве одмах су се одвојила црквена чада и саздана је катакомбна Црква. А она је са своје стране анатемисала официјелну цркву због издаје Христа.
И ето, у тој цркви лукавих протицала је делатност оца Димитрија Дудка, који је у штампи директно изјавио да он са совјетском црквом не раскида и да остаје у њој. Да су му биле отворене духовне очи и да је видео истинску природу официјелне цркве, вероватно би нашао у себи храбрости да каже – "замрзех цркву лукавих и са нечастивима нећу сести" – раскидам са друштвом богопротивника и излазим из совјетске цркве. Ето када би он постао наш – његова храброст уништила би зид који неуклоњиво стоји међу нама, зато што је Сабор прихватио да се руководи завештањем митрополита Анастасија. А у том завештању је назначено да ми не смемо да имамо било какво општење са совјетима, не само молитвено него ни физичко. Но, уколико би се отац Дудко одрекао остајања у совјетској лажицркви и изашао из ње – на њега се тај зид више не би односио.
Памтим један занимљив случај – директну чудесну помоћ Божју онима који су верни до краја. У Соловке су дотерали једну групу монахиња које су припадале катакомбној Цркви. Чекисти су им рекли: "Сада се спремајте, а сутра ћете ићи на тај и тај посао". Добили су, међутим, неочекиван одговор: "Нећемо поћи и радити нећемо".
"Шта, јесте ли сишле с ума? Знате ли шта ће бити са вама?", заурлали су чекисти. Спокојни одговор особа које се у својој верности ничега нису бојале гласио је: "Шта ће бити, биће – а биће шта је угодно Богу, а не вама, крвницима и зликовцима. Ви можете да урадите са нама шта вам је воља – да нас морите глађу, стављате на муке, вешате, стрељате, печете на ватри. Али упозоравамо вас једном и заувек: ми вас, слуге антихриста, не признајемо за закониту власт и никакве ваше наредбе испуњавати нећемо!"...
Разјарени чекисти ујутру су отерали монахиње на "брег смрти". Тако се називало високо брдо на коме је стално дувао ледени ветар. На том ветру човек би се за четврт сата смрзао на смрт. Монахиње, одевене у њихове овештале расе, црвеноармејци су повели на тај брег добро одевени и са шубарама на глави. Монахиње иду веселе, радосне и поју псалме и молитве. Војници их поставише на врх брега и спустише се. Пола сата, сат, два и више – са врха се чује појање. Наступило је вече. Стража долази монахињама, а оне живе, неповређене и настављају да поју молитве. Задивљени војници поведоше их кући – у логор. По целом логору одмах се пронела вест о томе. А када се сутра променила стража и поновило се то исто – логорске власти су отерале монахиње и оставиле их на миру...
Није ли то победа? Ето шта значи бити веран до смрти – како кажу чудесне речи Апокалипсе: Буди веран до смрти и Ја ћу ти дати венац живота. А у овом случају – јавно чудо, како је било са три отрока у пећи вавилонској, само што је тамо била смртоносна огњена стихија, а овде смртоносна погубна хладноћа. Ето како Господ награђује за верност!
А ово је моје дубоко уверење: када би сва многомилионска маса руских људи показала такву верност, као те монахиње, и одбила да се повинује разбојницима који су притиснули руски народ - комунизам би се у трену сурвао, јер би народу дошла иста помоћ Божја која је на чудесан начин спасила монахиње које су ишле у сигурну смрт. А док народ признаје ту власт и повинује јој се, макар је и проклињао у души – та власт остаје где је.
Разуме се: монахиње, као и древни мученици, биле су укрепљене силом Божјом. Без њене помоћи не би издржале. Али њихов подвиг догодио се у истинитој Цркви, испуњеној благодаћу и Истином. Јер истинита Црква, по учењу апостолском, Тело је Христово – Господ пребива у њој и возглављује је као њена Божанствена Глава.
Зар ће се ико усудити да тврди да Господ и Његова благодат пребивају у цркви лукавих, која хвали Његове осатањене непријатеље и сарађује са њима и која се због тога налази под двоструком анатемом, како је горе показано? Може ли бити благодатне цркве која се ујединила са богоборцима? Одговор је јасан!
Светитељ Теофан Затворник је својевремено упозоравао да ће се приближити страшно време када ће пред људима споља бити привид црквеног благољепија – торжествене службе, црквени чинови итд. – а унутра потпуна издаја Христовога Духа. Зар ми то не видимо у совјетској цркви? Патријашија, митрополити, "сав свештенички и монашки чин" – а уједно савез са богоборцима, тј. јавна издаја Христа.
Том друштву је припадао и отац Дудко. Свакако, његово искрено религијско осећање приморавало га је да проповеда о Богу и не саглашава се са многим наказним појавама у животу рускога народа. Али за њега је Пимен био, а вероватно је и сада – духовна глава, глава совјетске јерархије, док за нас то никако није тако. Јер Сабор из 1971. донео је закључак на основу тих и тих канона, да се Пименов избор сматра незаконитим,
неважећим и да његове одлуке и укази немају никакву снагу и значај.
Како је сада тежак положај несрећног оца Дудка! Шта му је чинити? Да ли да настави са пастирским послом? А и шта ће говорити верницима? Исто оно што је говорио пре свога "покајања"? Али тога се одрекао! Супротно? Али њему су веровали онда када је проповедао оно чиме је освојило поверење и поштовање верника, а сада – како ће им погледати у очи?.. Једна девојка са правом је рекла да је за њега решење – да покаже право покајање, за оно што је сада урадио. Но, за то му је потребно да изађе из цркве лукавих у Цркву Истиниту и да тамо принесе покајање. Али због тога ће се са њим црвена власт посебно сурово разрачунати. Свакако, прелазећи у истинску Цркву, он ће прећи у област благодати и силе божанствене, која га може укрепити онако како је укрепила катакомбне монахиње. И дај, Боже, да он пронађе истински и спаситељни пут.
Хтео бих и ово да приметим: Катакомбна Црква у Русији са љубављу и пуним поверењем односи се према Цркви Заграничној. Али једно катакомбницима није јасно – нејасно им је зашто наша Црква, несумњиво знајући да је совјетска јерархија издала Христа и да више не носи благодат, ипак прима клирике совјетске цркве у постојећем чину, не рукополажући их поново, као да већ имају благодат. Па благодат и клирици и паства добијају од јерархије – а ако је она издала Истину и лишила се благодати, откуда
благодат код клирика? Тако питају катакомбници.
Одговор на то је – прост. Црква има власт да у извесним случајевима примењује принцип тзв. икономије – снисхођења. Још је свети Василије Велики говорио да је неки пут потребно допуштати снисхођење и не примењивати правила Цркве са свом строгошћу, како многи не би били одбијени од Цркве. Када је наша црква примала римокатоличке клирике "во сушчем сане",  не рукополажући их поново, она је поступала по том принципу. И митрополит Антоније, разјашњавајући ово питање, указивао је на то да спољашња форма – прејемствено рукополагање од апостолских времена – код римокатолика постоји, а благодат, коју је римокатоличка црква изгубила, они који се присаједињују добијају од пуноте благодати, која је својствена Православној Цркви, у самом часу свога присаједињења. "Форма се допуњује садржајем" – говорио је митрополит Антоније.
Управо тако, примајући совјетски клир ми примамо клирике из Москве не као оне који имају благодат, него као оне који ће је добити у самом присаједињењу. Али да признамо цркву лукавих као ону која носи и чува благодат ми, разуме се, не можемо. Јер ван Православља благодати НЕМА, а совјетска црква је себе благодати лишила.
На крају овога писма хоћу нешто да ти предочим, оче Н. Сабор епископа прихватио је да се руководи завештањем митрополита Анастасија, и држи се тог завештања у којем нам је покојни Првојерарх оставио да са совјетском црквом немамо никаквог општења, не само молитвеног, него ни физичког. А на основу чега сте ти и други свештенослужитељи имали непосредно општење са оцем Дудком, писали му писма итд? Ма колико га искреним човеком сматрали, може ли ваше лично мишљење укинути правило које је Црква примила? Ево, када би отац Дудко рекао: "Раскидам са официјелном црквом и излазим из ње" – тад а бисте ви могли да ступите у општење са њим. А без тога, то што ви чините је – нарушавање црквене дисциплине. Дудко ми је лично писао, али ја му нисам одговорио, мада бих могао много тога... Успут, на основу чега ти је још раније пало на ум да помињеш на Великом Входу архиепископа совјетске цркве? Ко ти је дао право на то, који архијереј – ко, како, где, када?.. Буди опрезан, добри мој и усрдни, али мало брзоплети саслужитељу!
Мир ти и милост Господња. И матушки "со чада".
Са љубављу, + Митрополит Филарет





[1] Ово мало познато писмо светитеља Филарета упућено 1980. године једном либерално настројеном свештенику Руске Заграничне Цркве, оцу Виктору Потапову, јасно показује светитељев негативан став према данас веома роспрострањеној идеологији "борбе изнутра" – борбе за препород Цркве у којој "борци за Православље" делују унутар црквених организација које су саме отпале од Православља, и при томе сачувале само спољашњи изглед истинске Цркве. Такође, у овом писму изнето је православно учење о примању из неистините у истинску Цркву.

Нема коментара: